Neće dugo čekati! – Ljubica Ivošević Dimitrov

Zadrhtaše usne njene, u oku se suza javi;
Gorak osmeh sledio je, te usnice – koral pravi! –

Ja je gledah, dugo, dugo, … reći ništa nisam smeo …
Da joj prazne nade redam; da je tešim? – Nisam hteo!

Ona priđe meni bliže, za ruku me nemo uze:
Obasja joj rumen lice – prestadoše teći suze;

Laki uzdah ote joj se, zatim nekud pogled vinu
U tužnom joj, dotle, oku, jedna iskra nade sinu.

„O kaži mi, mili, druže“ – šaputahu usne njene
– Šta oseća onaj bednik, kom su nade sahranjene?!

Čime li se teši onaj što celoga veka strada;
Radi čega onaj živi, što se ničem već ne nada;

Još dokle će čovečanstvo na ovakvom stupnju biti;
Još dokle će gadni porok, sa vrlinom da se kiti;

Još dokle će licemerstvo da širinom sveta vlada,
A istina da robuje; u okovima da je pravda?!

Ja prevrnuh listak knjige: Budućnost je ime njeno,
Vidim, tamo nešto piše, al’ je maglom obvijeno.

Kad nestane magle ove, odgovor ću njojzi dati –
Neće, neće čekat’ dugo: Maglu ćemo razagnati!

„Radničke novine” br. 14 od 14. aprila 1902. godine, Beograd

_______________________________________________________________

Ljubica Ivošević Dimitrov prva srpska revolucionarna pesnikinja je rođena 17. jula 1880. godine u selu Saranovo, u blizini Rače. Nakon završetka osnovne škole, odlazi na krojački zanat. U Kragujevcu se zapošljava kao tekstilna radnica, i uzima učešće u aktivnostima u sindikalnom pokretu. Ljubica je bila aktivista sindikalnog i socijalističkog pokreta Srbije, Bugarske i SSSR-a. Bila je član Srpske socijaldemokratske stranke Dimitrija Tucovića, Bugarske socijaldemokratske radničke partije (komunista), Svesavezne komunističke partije i Saveza sovjetskih pisaca.

Kada je imala 16 godina brat Nikola poveo ju je sa sobom u Smederevsku Palanku da bi učila krojački zanat. Zajedno sa njim bila je član „Opšteg zanatlijskog radničkog društva“, koje je osnovano 1892., za pomoć u slučaju bolesti, izmorenosti i smrti, a Nikola je postao njegov najagilniji član. Ljubica je osećala da i ona potrebna ovoj borbi, a brat je hrabrio u tome. Vatrenim govorom uznemirila je učmalu građansku čaršiju. Pozvala je koleginice da se pobune protiv loših uslova rada i da budu jedinstvene.
1900. g. putuje za Beograd, a 1901. postaje stalni član hora “Beogradskog radničkog društva”. Igrala je u pozorišnim komadima i pisala. Godinu kasnije oglasila se prvom revolucionarno socijalnom pesmom “Napred”, u “Radničkim novinama”, u kojima je objavila 25 dela. U maju je izabrana u rukovodstvo “Saveza šivačkih radnika Srbije”.
Iste godine, Ljubica je vozom otputovala u Beč da bi se usavršavala u poslu. Međutim, kako se uključila u rad Jugoslovenskog radničkog društva, austrijske vlasti su je stavile na listu sumnjivih i ona odlazi u Bugarsku. Život u novoj zemlji započela je u gradu Ruse, kao radnica velike tekstilne radionice. Da bi nastavila aktivnosti u radničkom pokretu, prijavila se pod imenom Nevena. Živela je i u Slivenu i Sofiji, organizujući štrajkove. Tada postaje član bugarske Socijaldemokratske partije, upoznaje istomišljenika, revolucionara, političara Georgi Dimitrova i 1906. g. se udaje za njega.
Kao član bugarske Socijaldemokratske radničke partije, Ljubica je 1920. učestvovala u radu II kongresa Komunističke partije Jugoslavije u Vukovaru. Posle neuspelog Septembarskog ustanka 1923. g., Dimitrov je kao vođa morao da emigrira. Bračni par Dimitrov je otišao u Beč, a potom su život započeli u Moskvi, gde je ona postala deo Saveza sovjetskih pisaca i član Svesavezne komunističke partije. Po zadatku su prešli u Berlin, ali njeno zdravlje je bilo narušeno, pa 1931. odlazi u Rusiju na lečenje. Preminula je u Moskvi, 27. maja 1933. godine, gde je i sahranjena, a o razlozima njene smrti se dosta špekulisalo. Umrla je u godini kada se njen suprug pred nacističkim sudom u Lajpcigu branio kao osumnjičen da je učestvovao u paljenju Rajhstaga. Dimitrov je oslobođen optužbi i raskrinkao tužilaštvo nacističke Nemačke, tako da je bilo neminovno da bude i zvanično oslobođen.
– Na fotografiji: Ljubica Ivošević Dimitrov i Geogri Dimitrov