Сећање на првомајски митинг у Избишту хиљадудеветстодвадесетидевете- Оскар Давичо

Била је тада двадестдевета,
година мукла.
Свуд штрче стражаре
и шиљбоци
изнад човека.
Па ипак,
и кад крваре,­
борци су будни
и траже лека.

Била је тада дваестдевета.
Знаш време пендрека?
За зидом тавне
раниоци.
О робијо,
знаш плач детета
пред зидом што је
завојем црним
земљу овио?
Знаш земљу далека?

Од петог спрата
до подрума
пљуште ударци.
Улицом, ноћу – брзи кораци
и бржи блесак – плотун
крај друма.
И тек
кад легнеш увом на земљу,
кроз тајац ћеш чути,
још тих и зелен
тутањ
што се спрема.
И тек
кад сврнеш очи на снове,
назрећеш изнад кошљиве таме
срчано сунце преокрета
и жарке врхове.

Била је тада дваестдевета.
Осмех су само борци
још знали
да истакну ко стег на лице.
И по том смеху лучиш на свету
оног ко јесте
од оног ко није
кост без корена у животу
ил’ друг који диже све смелије
ум храбрости без разговора,
мах љубави
и борбу никад на допусту
и вољу никад на yrapy,
и поглед шири неголи мора
звездама што су огледала;
друr – ноћи лепшој
нег у августу
небеса,
млеком звезда
умивана.

Била је тада дваестдевета…
Еј, беземљашу, Саво Лађару,
што ти се срдит лемеш зарива
у димљиви бусен не твоје њиве?
Да л’ су то искре
са твог наковња
пале на орања?
Ил’ ти се чини
да под црталом, што одрива
бразду
већ видиш, место глисте надвоје,
међу коприве, већ
згаженог газду?
Еј, беземљашу за туђим плугом,
време се спрема!
Питај ковача
да ли не снује
људима
земљу сву да откује?
Питај бравара
што с толико мржње
у гвожђе удара
све тврђе,
силније,
да л’ се то отков
под маљем претвара
у буржује?
Еј, друже, не часи!
У бајти црној потражи ковача.
Он ће да снива
и корача
са сваким другом…

О мукло лето,
дваестдевето,
што с једном школом
бризну из сећања
док као кроз нити
најтањег веза
ја видим низ маглен видик у зору
како се друr мој враћа кући.
А где је још јуни?
Под књигом – леци.
Истеран?
Свеједно. Врије
срце што знањем се пуни.
Другу се жури
људе да учи,
срећи, да учи –
буни.

Ја видим друга ко барјак развијен
под једним тремом у павити
и ласте над јечмом,
крај клена паоре
бркате, плећате, мрке, неме.
И чујем, после, за њим говоре:
“Још данас се оре,
а сутра – бије.”
Видим раздање
на летећем збору
што у чвор једне снаге скупи
сто кубикаша у кленику
и друга, што прича радост и борбу,
за њом – слободу,
већ на помолу.
И видим осмеха птице што слете
на усне, две кришке лубенице.
О први осмеси, откад ко дете
гоним низ плавог гвожћа
варнице.
И видим душе
и песнице
ко сунцокрете крај црне бајте.
И видим: сви крећу за сунцем речи,
сви крећу са једном песмом: “Устајте…”
– Сужњи, устајте,
несретни на свету,
устајте,
устајте,
на годину муклу,
дваестдевету.
О, какву чежњу пророчку видим
у љеговој мржњи
и какву веру

у људе, што ће
сви против поретка,
до слободе
да се продеру
грудима голим
кроз недоходе,
и фијуке метка.
О, какву смелу лепоту видим
у још зеленој тој љубави
за људе што срећи
стиснутих пести
крећу са песмом,
и с песмом: “Устајте… “,
иду кроз драч, бол, коров, муке,
кроз трње, ропство, чкаљ, дивизму,
кроз крв, алуrе, смрт, беспуте,
кроз смрт за живот,
за живе и мртве
у једном налету,
ка
комунизму,
да ту подигну амбаре вите,
врло високе,
врло велике,
амбар једини
за све глади света,
да људи се збрате
и rрљење слије
све жито,
све људе,
и срџбу Азије
и гнев Африке
са срцем Србије.

“Јер шта ће живот под небом сињим
ако се другу не радујете?
Живот је зато
слободу да чини,
из негви и смрти да је
о живи
и стално открива
и проналази
ко жену
кад се снажно воли,
ко земљу
кад се за њу бори,
да крв престане црно да цвета
под завитланом сенком
пендрека.”

Била је тада година смела,
дваестдевета.
У колибама
не горе светла,
иако је
тама.
Ал’ свиће од речи
што роморе
у сну који људе мења,
свет избавља:
“Устани, друже:
силазе к нама
из великог, белог авиона
три млада друга са свих страна,
три из Бомбаја,
три из Кантона;
пред свима,
три друга из Лењинграда
са звездом на стегу и на челу,
с руком и умом све већим од рада,
с душом
да rрле земљу целу:
долазе к нама тристатри друга,
тристатри добра војника слободе,
тристатри заточеника братства
што лију младост непрестану,
падају мртви,
да живи,
изнова,
још јачим јуришима плану.
И гину
и пламте свом снагом живота
да човек буде
лепота
лепота,
да сви се прсе ко крај брдовит,
сваком да светле сва жарилишта,
а не ко досад: длан глађу – пробит,
а не ко досад: живот – ништа.”
Са стеље устаје
Сава Лађар
и кроз мрак слуша своја питања.
Једно су жеље,
ал ко ноћас буде прелета
и док се сања
другови стигну,
тристатри друга из целог света,
шта да им дамо?
Мрак?
Сузе?
Кости?
Како да браћу дочекамо?
Како да овај бол се прости,
та ноћ претвори,
у слап светлости?
Како да ова неслобода,
постане
со и хлеб и вода?
-Ког имаш?
-Друга.
Ноћ и бол
и смрт – под ногу.
У руке –
урутке рогуље,
па с друге и срцем
на истој страни,
запали бини све жаруље
и душом сталом уз јунаке,
још ноћас, Лађару,
Ја с другом могу
замегдани,
да јутра радости угрију
земљу слободе и људе једнаке,
па кад нам дођу другови страни,
из свих земаља,
са свих мегдана –
победи нек се веселе
с нама.

Била је тада дваестдевета.
Једно су снови…
О другови,
у цик су зоре
жандари стали на сан врући,
у цик су зоре конопима
црвенозеленим од крви у буђи,
друга везали
намрштени,
жандари увек наоштрени,
људима туђи.
Ах, још га видим: низ стрништа,
измеђ жандара,
прав
корача
на челу времена
избијајући из Избишта,
као да љубавник је
наде и росе, као да
жури на састанак свих под небом
колхозних косача.
И друго – ништа.

И само му је осмех врео
тврђе од ножа на пушки
горео,
кад су сном косци
широм свих поља
стали да косе.

____________________________________________________________________________________
Оскар Давичо из Поеме “Зрењанин” посвећене народном хероју Југославије, Жарку Зрењанину 1902 — 1942