Прича о палом дјечаку – Бранко Ћопић

Петнаест љета, можда и више,
протекло брзо – жуборне воде –
петнаест љета прошло је, памтим,
како нам дјечак с колоном оде.
Слобода барјак одавна вије,
а наш се дјечак вратио није.

Вечерас, ево, његовој кући
дођоше знанци, кријући тугу,
заједно с мајком, са дједом старим
почели приче о своме другару.
Јунаков живот мек је к’о бајка
када га прича његова мајка.

„Ех мој малишан – шта да вам кажем –
Шапуће мајка сутону сивом –
гугутао је на мојој руци
и смјешкао се свакоме живом.
Миран је био, бубица права,
вјерујте, не би згазио мрава.

А како ми се промјени дјечак
за родну земљу кад поче битка,
јуришао је, полетан, смио,
одбране наше оштрица бритка.
Да, ја сам љубав улила сину
за другу мајку, за домовину“.

„Сјећам се с тугом – дједа се јави –
унука мога, биљчице њежне,
причах му приче о слави старој
у ноћи зимске, у ноћи сњежне.
Кад јунак падне под смртном кишом,
за њим је мали плакао кришом.

Сада је дједа дочек’о дане
да и сам слуша, у причи новој,
о врелој крви, о свијетлој борби.
Али о чијој? – О унуковој!
Одгаји дједа унуче славно,
па се не стиди да плаче јавно“.

На то ће борац без десне руке,
гледајућ’ сјетно свечани круг:
„Заједно школске прођосмо дане,
он ми је био најбољи друг.

На сваки напад, на поглед зао,
испред мене би, штитећ’ ме стао.

У рату, опет, исти је био,
к’о да смо вјечно основци ђаци,
у тешком трену, пред митраљезом,
својим се тијелом преда ме баци.
Осјећам и сад, шта ћу вам крити,
он ме, и мртав, вјечито штити…“

Заћута друштво дирнуто причом,
мисли се роје, немирне ласте:
дијете-голубић и дјечак њежан
како у борби јунак израсте.
Битка за правду, за народ свој,
искова таквих невиђен број.

 


1. јануара 1915. године рођен je у Хашанима крај Босанке Крупе Бранко Ћопић један од нaјзначајнијих југословенских књижевника.

На фотографији (горе): Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Ацо Шопов у партизанима.