Прича о изгубљеној – Бранко Ћопић

“Још живиш, можда, а можда умрла си,
ал давни кад ми проговоре гласи,
твоје ми име донесу…”
(Из чешке лирике)

Као да опет гледам: ево сурових дана…
Рано je прољеће било,
а тебе опече, у сутон, пољубац развигорца
и руке, сироте двије, клонуше пусто у крило;
снена од пупова, над тобом, тамна се зањиха грана.

Шапатом тугованка са усана ти слети;
“О, пушко, по крви друго,
у сто ватара смртних сто ти се заклех пута,
а сад ми отежа десна. О, зар још тињаш, туго?
Од прољећа се може и ратник разбољети.

Оде ми срце, ласта, за невиђеним даном.
Да ли ћу дочекати?
Негдје за задњим пуцњем, иза последњег дима,
хтела бих, рука у руци, с драганом незнаним стати
и поћутати мало, у сумрак, под трешњом
расцвјетаном…”

И тако за тренутак, па опет гвоздена јава
сурово сање гони,
прену се дјевојка – ратник, синуше очи будно,
команда – сабља пада: “По један – у колони!”
Срце се војнички стегнуто, наредби покорава…

Растали смо се давно. У којој офанзиви?
Већ ти не памтим лика…
Умину ратна језа, смјешка се јутро тмуро
и сваки дан ми маше радосно са видика,
а твоја прољетна чежња и данас у мени живи.

Сад ведре очи видим у сваком тихом кутку,
то твоја срећа зрачи,
над пољем пјесма се вине, препознам грло твоје,
слутим те, блажено снену, увече кад се смрачи,
чини се, минеш, ко барјак, на сваком завијутку.

С тобом на срцу пренем, свако ми јутро сине:
Можда ће данас доћи?
Или се опет варам? Никад те пронаћи нећу?!
Тражећи очи твоје, свако ћу село проћи,
видјећу младости срећне читаве домовине.

_______________________________________________________
Бранко Ћопић један је од највећих југословенских књижевника, песника, рођен у Хашанима 1. јануара 1915. године, а умро 26. марта 1984. у Београду, тадашња СФРЈ.
У његовим делима у великој мери представљане су теме из Народноослободилачког рата, у ком је и сам учествовао.
Песма “Прича о изгубљеној” преузета из “Партизанске лирике”, Бранка Ћопића, издање Просвета, Београд 1976.
На фотографији: Олга Убавић рођена у Великом Бечкереку (садашњем Зрењанину) – револуционар, жртва фашиста. У родном граду завршила је основну школу и гимназију. После тога је студирала медицину у Београду. Члан СКОЈ-а постаје у 7. разреду гимназије, а за време студија дружи се са Соњом Маринковић. Године 1941. постaје члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину. Након окупације Југославије одржава везу између Централног и Покрајинског комитета, преносећи из Београда илегални партијски материјал. Блиско је сарађивала са Тозом Марковићем и Кочом Коларовим. Ухапшена је крајем 1941. године и упркос страшном мучењу није ништа признала нити одала. Поред других родобуља стрељана је у Петровграду у дворишту Окружног суда 9. јануара 1942. године, а затим обешена са осталима жртвама на Житном тргу. У Зрењанину једна од улица носи њено име.
Жртве фашистичког терора: http://vojvodinakom1941.org.rs/cr/okrug/02/80152/62614.htm