Поновни сусрет у јутро – Оскар Давичо

Већ свиће
за радише
и мајке из авлије,
за фузбал који пикају
деца из града,
за малог голмана
ког и сунце
нежније
љуби у врат топли,
тамо где киша
не пада.

Скоро ће у школу,
помислио сам, биће­
шта хоће – радник!
шта треба – капетан брода!
а можда
учитељ као Зрењанин, и децу ·
учиће…

Тад га угледах:
прав стоји,
леп
као слобода.

Мислима многим осута,
а памтим
и пиргав лик
и глас курира из Прека,
тај глас надвоје преломљен
од смрти
и од пута.

Ал’ не верујем куриру,
ни бомби о каишу,
ни длану у боју пробитом,
ни челу ког бразде две пруге,
ни напрслом гласу кад рече:
»Остао је у Павлишу«.
Не. Зрењанин хода градом
у ком
све мање је туге.

Свом снагом слобода ту дише
и кад се небо шукутри
и ждрали кад у јесен падну
сред вреса и троскота.
Жив је,
на бој он подсећа
док свом ширином јутри
у срцу и пољу без кључа
за стас
највећег живота.

И ту си, лепота јунаштва
што смрћу није престало,
на пољани, ту, где се шврћа
зареко –
гол
да не прима.
Питај: да ли ће тако
да брани
и све остало
увек,
обични дечак
из места Зрењанина.

Угледах га:
одједном,
изиђе
из свих даљина.

Пуне се њим улице
и он је сваки пролазник,
он задата реч часна
и љубав двоје младих,
он – звезда на застави
што вијори
пред празник,
он – свет који сав се види
под руком
што га још
гради.

На јурише подсећа
дубина тог јутра рана.
Пун је птица у зраку
и лиснатог замаха,
а срећа, ко тихи осмех,
продужује радост
у нама.
Тад осетих
жар рески
његовог живог
даха.

Пече.
А памтим,
у Босни сам, после Пете,
од сремског курира,
дечака
пиргава лика,
чуо смрт Зрењанина.
Гневно је плакало дете
кроз ноћ
у каменом селу
пустињом Јадовника.

Па ипак,
Зрењанин дише,
корача кораком човека
и замишљена му глава.

__________________________________________________________________
Оскар Давичо (Шабац, 18. јануар 1909. — Београд, 30. септембар 1989.), српски и југословенски књижевник и песник те учесник Народноослободилачке борбе у време Другог светског рата.
Као члан КПЈ Оскар Давичо постаје секретар Месног комитета КПЈ у Бихаћу где 1932. бива ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије. Затворску казну је служио у Казнено поправном дому у Сремској Митровици. Од 1938. до почетка рата живео је и радио у Београду а онда и у Загребу.
1940. г. бива искључен из Комунистичке партије Југославије по одлуци Агитпропа због сарадње у Крлежином Печату, где под псеудонимом С. Ковачић објављује циклус песама Хана и превод Шолохова. Почетак 2. светског рата затиче га у Сплиту где се бавио илегалним радом. Опет бива ухапшен и интерниран у Италију (округ Парма). Бежи из Италије 1943. и стиже до Далмације. Тада ступа у редове Прве пролетерске дивизије, са којом прелази Босну, Црну Гору, Санџак, Тару, Дурмитор.
Фотографија: Споменик народном хероју Жарку Зрењанину (аутор: Раде Станковић) који је 1952. г. постављен на главном градском тргу града Зрењанина, не месту где се пре Другог светског рата налазио споменик краљу Петру I K.
Године 1964. споменик је премештен на локацију на којој је и данас, испред зграде некадашњег Комитета.
Жарко Зрењанин Уча (рођен у Избишту код Вршца дана 11. 11. 1902. убијен у Павлишу код Вршца 4. новембра 1942.) био је учитељ, револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и један од организатора устанка у Војводини. Након окупације Југославије 1941. организује припреме за ослободилачку борбу у Војводини. Највише је радио у Банату, иницијатор је стварања партизанских одреда и њихових првих оружаних акција.
Из књиге “Жарко Зрењанин – Казивање сабораца” издате 1974.: “Четврто Жарково хапшење уследило је почетком маја 1940. г. после растурања првомајских летака. Поред Жарка, ухапшено је још двадесет другова, партијских и скојевских активиста из Петровграда … Светозар Марковић – Тоза, Стевица Јовановић, Владимир Коларов – Коча, Ружа Шулман…
То су били први леци који су се појавили у Петровграду од почетка 2. светског рата. Били су изразито антифашистичке садржине: против империјалистичког рата који је повела Хитлерова Немачка, позив на одбрану независности земље… осуда профашистичке владе Цветковић – Мачек..
У страху да та, по садржини и форми “опасна” антифашистичка пропаганда не узме маха, режим је сматрао да је хитно потребно да се, као застрашујући пример, против Жарка Зрењанина и још двадесет другова исконструише оптужба. Требало је доказати да су ови као чланови забрањене КПЈ, усменоm пропагандом, растурањем летака и ширењем осталог илегалног материјала радили на насилном обарању постојећег поретка… Изградио се такође систем стравичних мера тортуре над осумњиченима, да би им се изнудило признање. Такав систем мучења маја месеца 1940. г. режим је применио против Жарка Зрењанина.
Из ранијих процеса полиција је знала да Жарко ни под најјачим притиском многих метода злостављања није открио ни једног сарадника или организацију. Зато се и овог пута оборила на Жарка, искаљивала на њему бес, подстицан перверзном мржњом, надајући се да ће га методом физичке и психичке тортуре учинити мекшим и попустљивијим. (…)” казивање саборца др Душана Братића.
Дана 4. 11. 1942. припремајући се за прелазак у Срем и одлазак на Прво заседање АВНОЈ-а, Жарко Зрењанин и Страхиња Стефановић секретар ОК КПЈ за јужни Банат били су проказани фашистима и опкољени у једној кући у Павлишу. У овој акцији када је убијен Жарко Зрењанин, поред злогласног Јураја Шпилера и Франца Рајта учествовало је преко стотину фашистичких агената – полицајаца и једна јединица SS дивизије “Принц Еуген”.
За народног хероја Југославије проглашен је 5. децембра 1944. а од 2. октобра 1946. на дан ослобођења Петровграда, у његову част град је преименован у Зрењанин.
Песма је преузета из револуционарне поеме “Зрењанин” (1949.) посвећене животу и смрти Жарка Зрењанина.
У овој поеми где се Давичо приближио поетици социјалистичког реализма, Жарко Зрењанин говори:
“Шта смрт? То не постоји.
Постоји
до победе борба
и борба
док бију срца,
a смрти
нема за борца. Је л` тако
другови моји?”