Крваво злато – Јован Поповић

Плодне наше њиве отровним плином уништене,
У паклено ждрело нужда нас голе гони.
Из мрака у мрак дизалица нас враћа изломљене,
Из крви и зноја нашег ничу – за друге – милиони.

Комадић нашег живота у сваком жутом грумену,
Сваким ударцем маља по своме темену кујемо.
Крваво злато је то! Ми дајемо крв нашу румену,
Високо над нама звек злата и смех обесни чујемо,

Наше тло, наша снага, руке наше – и бедна плата
Усијана река ваља гранате, котлове, добити.
Хоћемо л’ довек да гинемо зарад крвавог туђег злата?
Ми кујемо себе! Једном ћемо узроке зла нашег здробити!

________________________________________________________
Jован Поповић (Велика Кикинда 18. новембар 1905. — Београд, 13. фебруар 1952.) био је песник, књижевник и револуционар, учесник Народноослободилачке борбе од почетка оружаног устанка у Србији.
Као писац поникао у међуратној књижевности, припадао је групи напредних песника млађе генерације која је своје борбено песништво потврдила и активним учешћем у народној револуцији и изградњи ослобођене земље.
Сложене противуречности у држави уносиле су немир у душу младог песника па је он покушао да сагледа смисао и узроке; у том трагању све је чешће долазио до сазнања да је систем рђаво устројен и да га треба мењати. Напредна књижевност га је све више приближавале радничком покрету и он ће убрзо заступати уверење да песник треба “да буде у непрестаном контакту са прогресивним културним и политичким кретањима у земљи”. За њега можемо рећи да је сав свој живот и песнички дар предано поклонио домовини и револуцији.
– Мапа графика “Крваво злато” Ђорђа Андрејевића Куна броји 28 листова који представљају јединствену целину. Кун је мапу конципирао као врсту „романа у сликама“ у коме је исказана нарација посвећена рударима Борског рудника, са сценама рада у руднику, колонама, сиротињским спроводима, радом, човеком окованим у руднику – кавезу. Као пролог, идејну основу и лајт мотив ових листова, Кун је изрезао текст песника Јована Поповића који Вам представљамо.
Године 1934. Кун долази у Борски рудник, претходно информисан о тешком положају радника. У Бору је остао месец дана и тада се спријатељио са радником Крстом Петровићем који му је омогућио да уђе у фабрички круг. Та прилика му је омогућила да несметано сагледа реално стање ствари. Међутим, убрзо му је забрањен приступ руднику, али не и рударском насељу. Обратио се управи рудника да му омогући несметан боравак у рударском комплексу, али је његов захтев одбијен, а забрањен му је и уметнички рад у Бору. Након тога одлази у Зајечар, али се илегално враћа у Бор.
Пошто је направио скице у Бору, прве отиске је извео у Београду, да би због цензуре целокупну мапу графика одштампао у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју. На настанак мапе графика Крваво злато пресудно су утицали, с једне стране, социокултурни односи и прилике у тадашњој Краљевини Југославији и, с друге стране, социјална и културолошка слика Бора у тридесетим годинама прошлог века.
– На слици је представљена “Сахрана рудара” из поменуте мапе графика израђене 1935. г. Приказана је воловска запрега која вуче мртвачки сандук у правцу оближњег гробља. У првом плану, окренути леђима ка посматрачу, супруга и двоје деце са тугом испраћају покојника, који је страдао у руднику на раду.